14 septembar. Rođendan brata od strica Ivana. Tako sam pamtio taj datum dok mi jedan događaj nije promenio život. Tog datuma sam 2002 godine na Rubgy utakmici iščašio kuk. Posle toga više ništa nije bilo isto.
Pre nego što sam počeo da treniram rugby bavio sam se košarkom. Trenirao sam u lokalnom klubu Rakovica. Tu sam stekao prijatelje za ceo život. Trenirali smo, igrali utakmice, družili se van terena. Bio sam kapiten tima, u to vreme fizički najbolje spreman. Uvek su me privlačili bodybuilding i snaga pa sam redovno trenirao, bez tegova uglavnom, ili na improvizovanim spravama. Snalazio sam se kako sam mogao. Trudio sam se da implemetiram fizičku spremnost na košarkaškom terenu. Bio sam mršav, 187cm i 75kg. Sav u pločicama. Imao sam najviše kondicije, na testiranjima najbolje rezultate. U to vreme sam radio 10 serija po 40 sklekova svaki dan. 400 sklekova svakodnevno. Na terenu sam bio dobar, ne najbolji, umeo sam zablistam ali ne uvek. Uživao sam u košarci, jer ulazim srcem u sve što radim. Uzbuđeno sam išao na trening i utakmice. Vremenom sam se razočarao u ljude. Malo po malo shvatio sam da me košarka više ne čini srećnim. Uvideo sam da neki ljudi ubijaju moju mladalačku želju, spremnost i upornost. Jedna utakmica je bila kap u punoj čaši i povod da u sred sezone napustim košarku i klub zauvek. Teška odluka za nekoga ko je dao veliki deo sebe klubu i košarci, a ko je tek trebao da postane punoletan.
Otac je u to vreme radio kao čuvar osnovne škole. S’ vremena na vreme sam ga menjao i noću boravio u školi u kojoj sam proveo svojih prvih 8 godina školovanja. Koristio sam priliku da trčim po sali, po školskim stepenicama, da čak vezujem elastične gume i izvodim vežbe sa njima. Koliko sam voleo tegove govori i činjenica da sam na košarkaškim pripremama u kladovu, gde smo između ostalih treninga imali i treninge u hotelskoj teretani, uživao u radu sa hotelskim trenerom. Zbog fizičke spremnosti postavljao mi je veće izazove i radio sam sa većim opterećenjem nego ostali. Jednog dana je rekao da se prodaje deo opreme, neki Elanovi tegovi i šipke. Zvao sam brata od tetke u Beogradu da mu sa ushićenjem prenesem dobru vest. Tada nisam zarađivao te nisam imao novca. Ubedio sam ga da tu opremu kupi. Opremu je do Beograda prevezao drugarov otac. Ovi tegovi su i dalje prisutni u nekim mojim kućnim treninzima.
Na večernje termine fudbala u školskoj sali dolazili su rugby igrači sa kojima se moj otac sprijateljio. Pošto je znao koliko volim muške sportove, rekao mi je da ima dobrih momaka koji su ragbisti i da ako želim može da me upozna sa njima. Tako sam se upoznao sa momcima. Kako sam batalio košarku dogovorio sam se da počnem sa treninzima ovog meni ne toliko poznatog sporta. Nakon košarke dobio sam na kilaži pa sam već imao oko 90kg. Bio je to rugby klub Pobednik. Treninzi su se odvijali na sportskom terenu u košutnjaku. To su bili sjajni momci, u dobrom treningu, mnogi od njih reprezentativci Srbije. Trener je bio, sada pokojni, Boško Strugar. Krupan čovek duge brade i prodornog glasa. Klub je bio u vrhu Srpskog ragbija, uprkos lošim uslovima za trening. Trenirao sam predano. Ponovo sam bio srećan. Svakoga dana sam dolazio kući sa treninga prepun utisaka. Bio sam u odličnoj formi, i trener je počeo da me hvali. Ponovo se u meni probudila želja da uspem, da nešto postignem. Košarka je bila daleko iza mene. Trenirao sam oko godinu dana. Konačno su me bili registrovali, dobio sam dres.
14 septembar – moja prva rugby utakmica, igra se liga, utakmica je u Ovči na domaćem terenu mog kluba. Veče pre toga sam bio na proslavi 18 rođendana druga sa košarke. Bila je to godina kada je moja generacija postajala punoletna. Ja sam januarac pa sam već imao više meseci staža kao punoletan. Utakmica je počela, trajala neko vreme, a onda je trener rekao da se zagrejem. Oh, veliki trenutak za mene. Ušao sam u igru. Trčao po terenu. Uprkos tremi uspevao sam da se pokažem u najboljem svetlu. U jednom trenutku dobio sam loptu. Igrao sam krilo. Mislim da sam loptu dobio od Marka Kapora, kapitena kluba i kapitena ragbi reprezentacije. Trčao sam sa loptom ka lininiji protivničkog tima, da li će to biti esej, da li ću na svojoj prvoj utakmici zablistati. Bio sam srećan, siguran, trčao sam ka toj liniji, a onda sam osetio udarac. Ne mogu se setiti kluba ni izgleda protivničkih igrača. Bio sam pokošen. Udarac je došao sa moje desne strane. Prilikom udarca, dok sam padao na zemlju, desna noga je ostala u raskoraku i protivnički igrač je svom svojom težinom legao preko nje. Kopačka je bila zarivena u travu i nisam uspeo da na vreme skupim noge. Osetio sam bol u predelu kuka. Ostao sam da ležim na travi a igra se oko mene nastavila. U jednom trenutku prišao mi je Kapor i pitao šta se desilo. Pogledao sam svoju desnu nogu koja je bila izvrnuta i rekao: “ma sjebao sam nogu”. Kada je video nogu koja je za skoro 180 stepeni bila izvrnuta odmah je dao znak da se utakmica zaustavi. Dotrčao je sportski lekar, konstatovao iščašenje kuka. Nije smeo da interveniše. Dobio sam injekciju, blokadu, protiv bolova i pozvana je hitna pomoć. Neko je pozvao i lokalnog kostolomca. Uz vrištanje od bolova pokušana je repozicija kuka na licu mesta, ali bezuspešno. Jaki mišići grčili su se od bolova i bilo je nemoguće da matori kostolomac sredi moju sportsku nogu. Došla je hitna, kostolomac je bio uveren da mi je pomogao, a ja sam ga sa prezirom gotovo oterao u pizdu materinu. Dok su se svađali kako da me smeste u sanitetsko vozilo sedeo sam na nekoj stolici. Saigrač Srđan, krupan momak od 130kg i 190cm ščepao me sa sve stolicom i odneo do saniteta. Onda sam odskakutao do vozila, smestili su me unutra i nastavio sam put do urgentnog centra. Pošao je samnom saigrač Ljuba.
U hitnoj čekanje u hodniku. Posle dužeg vremena uveli su me u rendgen salu. Niko od lekara nije hteo da bude prisutan u samoj sali zbog zračenja, a od bolova nisam mogao da se namestim za snimanje. Ušao je Ljuba i uz psovke upućene osoblju pomogao mi da se namestim i izložio se zračenju (hvala Ljubo).
Ustanovljena je dislokacija kuka, upućen sam u salu da se izvrši repozicija. Ja bez gaća, oko mene mlade sestre, bilo je nekih opuštenih šala, ali sam ih zamalo oterao u tri lepe i rekao da mi srede nogu. Nije mi bilo do šale. Dobio sam totalnu anesteziju. Nije bilo kao u filmovima gde minutima gubiš svest već sam se gotovo momentalno “komirao”. Repozicija je trajala oko 30 minuta. Postavljeno mi je takozvano korito, longeta. Nakon toga vratila mi se svest. Bio sam smešten u sobu. To su bili već kasni večernji sati. Tek je tada javljeno mojoj sestri da sam u hitnoj. Grubo joj je rečeno šta mi se desilo. Posete su bile moguće tek sutra. Jedan od saigrača je radio u hitnoj pa me obilazio da vidi kako sam i da li mi je nešto potrebno.
Nakon tog 14 septembra, sve se promenilo. Longeta je skinuta, ali sam proveo 6 meseci na štakama. Celu četvrtu, završnu, godinu srednje škole. Svoj 19 rođendan. Pošto šu mi bili pokidani krvni sudovi bilo je neizvesno da li ću u kasnijim godinama imati problema. Srećom nemam ih. Lekar mi je tada rekao da zaboravim na sport. Ubijena je bila svaka moja ambicija. Razočaran u sport, život. Označen kao baksuz. Etiketirao sam samog sebe. I ako nisam toga svestan, znam da sam drugačiji nego što sam bio. Ljudi iz bliske okoline kažu da sam se posle tog događaja promenio, da više nisam isti.
Nikada neću zaboraviti saigrače, velike ljude. Ljude koji su mi se našli. Njihova lica ću pamtiti do kraja života. Nastavio sam neku drugu priču. Rešen sam da i dalje ostanem privržen fizičkoj aktivnosti, do kraja života, jer je ljubav prema treniranju jedina koja je ostala da raste u meni od najmlađih dana.
Hvala svima, idemo dalje.
