Da li ste ikada sebi postavili ovo pitanje? U čemu je moja snaga? Šta je to u čemu sam dobar/dobra? Zašto uvek vidimo samo svoje mane a vrline guramo pod tepih i zaboravljamo na njih? Zašto nam je toliko bitno mišljenje drugih?
Ovaj blog sam započeo iz ljubavi prema treniranju. Oduvek sam sebe video kao sportistu iako se nisam na tom polju ostvario. Sve što sam želeo od drugih bila je reč podrške, pohvala za rad, rezultate i trud, ali su izgleda i tako sitna očekivanja često bila previsoka. Tako sam se povlačio u sebe. Razočarao sam se u sport i u ljude mnogo puta. Hteo da dignem ruke od svega, ali sam opet skupljao snage da ustanem iz prašine, otresem kolena, i nastavim dalje. Isto savetujem svima.
Ja verujem u sebe. Verujem da sam sposoban za mnogo više. I to je ono što me održava. Jednom sam bio u krizi. Velikoj, najvećoj. Tada me jedna osoba zamolila da ne gledam sve tako crno. Da stavim na papir sve svoje pozitivne osobine, sve svoje uspehe, sve ono što sam postigao, i da uporedim sa negativnim. Tada sam uvideo da sam postigao mnogo više nego što sam bio svestan. Da sam ostvario čak neke snove koji su mi bili nestvarni. Tada sam shvatio da vredim. Shvatio sam da me drugi neće ceniti ako sam sebe ne cenim. Dosta je bilo sažaljenja. Mislim da ljudi danas uživaju u tome da ih drugi sažaljevaju, da se čak u nekim trenucima i takmiče kome je gore. U nekim trenucima sam i sam sebe hvatao kako vapim za nekom vrstom sažaljenja. Srašno. Kome je to potrebno?
Ja sam Marko Đorđević, bavio sam se glumom u osnovnoj školi i osvajao prve nagrade, bavio sam se pisanjem poezije i osvajao prve negrade, bavio sam se recitovanjem i osvajao prve nagrade, bavio sm se košarkom i bio kapiten tima, ljudi sa kojima sam trenirao uvek su me cenili, u teretani su mnogi hvalili moje treninge i pitali me za savet, ciljeve koje sam sebi postavljao ostvarivao sam, rekorde koje sam od sebe zahtevao postigao sam, na trenerskoj obuci sam video koliko mnogo znam, više nego što sam mislio, imao sam najbolji rezultat na testiranju za trenersku licencu, 99 bodova od mogućih 100, imam svoj stan, imam svoja kola, imam ženu koju volim i koja mene voli, imam dete koje volim i koje mene voli, imam porodicu koja me voli i ceni, imam prijatelje koji me cene, imam mnogo više od drugih. Zar su ovi uspesi mali? Pa zašto onda da kukam, zašto da tražim sažaljenje? Nemojte ni vi.
Zašto nas toliko potresa kada nas nebitni ljudi ne vrednuju. Zašto je bitno ko šta o nama misli? Da li sve u životu radite za sebe ili za druge? Većina će vas iz ljubomore i zavisti omalovažiti. Kakva god da je reakcija drugih ne reagujte. U dobru se ne ponesi a u zlu se ne ponizi, tako moj otac kaže, i to je odlična izreka.
Nađite ono u čemu ste dobri, a takvih stvari je dosta. Verujte u svoje kvalitete i drugi će umeti da ih prepoznaju. Nemojte da klonete. Uspevaju samo oni koji posle padanja ustanu i nastave dalje.
JA SAM ODLIČAN TRENER, JA SAM ODLIČAN MUŽ, ODLIČAN OTAC, JA SAM ODLIČAN ČOVEK. Ovakve misli trebaju da nas okružuju.
Svoje dobre osobine znamo, samo nekada zaboravimo na njih. Ne gledajte crno, ne gledajte unazad, idite pravo, idite napred i samo je nebo granica.
Nekada je potrebno da nas drugi podsete koliko smo posebni. Ako bilo kome treba razgovor, motivacija, tu sam da pomognem. Svi smo mi pre svega ljudi i ne trebamo da se ustručavamo da jedni drugima pružimo pomoć i podršku..