Prošlo je dosta vremena od poslednjeg treninga. Lupio sam šakom o sto i rekao, idem da uplatim članarinu za teretanu, počinjem sa treninngom! Plan se sveo na odlazak u Hamemr gym u S.C. Rakovica jer mi je usput a ima kvalitetnu opremu i sve što mi je potrebno. Takav je bio plan ali…
Kao i kod većine desi se život. Ponedeljak se bližio, a stvari su se odvijale u nekom drugačijem toku od planiranog. Ćerkica je dobila temperaturu, što je odložilo dolazak gostiju sa decom na rođendan moje supruge u nedelju. Taj detalj je uticao i na ponedeljak. Ćerka neće ići u vrtić, a neko mora da je čuva. Dodatna komplikacija je i roditeljski sastanak u vrtiću. U pomoć smo pozvali moju majku. Kao i svaka baka izašla nam je u susret. Prva prepreka je bila rešena. Iako su me gledali pogledom koji govori “pa zar ti baš moraš u teretanu”? stisnuo sam zube. Moram!
Ponedeljak. Svanuo je odvratan dan. Nije bilo sunca, duvao je vetar i skoro 20 stepeni je bila niža temperatura nego prethodnog dana. Nema veze. Torba je bila spakovana. Smenio se sa majkom, preuzela je čuvanje deteta, a ja sam krenuo na posao. Naravno počela je kiša. Kišobran koji sam poneo je bio mali i već dotrajao. Kiša i vetar žešće su zlostavljali i kišobran i mene ali uspeo sam da koliko toliko ostanem suv. Na poslu nije bilo kiše. Bio sam ušuškan u toplinu tržnog centra.
Radno vreme je isteklo. Koleginica je preuzela smenu a ja po planu nastavio u teretanu. Kiša nije divljala, ali je bilo prilično hladno. Prećiću most na Adi, a onda u Topčideru sačekati tramvaj i eto me u teretani, to je bio plan. Prilično brzo stigao sam do Topčidera. Tramvaj je bio udaljen nekoliko stanica. Vreme je prolazilo, tramvaja nije bilo…
Nakon više od pola sata čekanja odlučio sam da idem dužim putem. Vratio sam se na stanicu autobusa. Bilo je sve hladnije. Čekao sam autobus, čekao, čekao. Došao je pun, ali ugurao sam se nekako. Naravno gužva je bila i na ulicama. Putovao sam dugo. Planirani put od 30-45 minuta pretvorio se u 1,5h. Bio sam umoran, bilo mi je hladno i bio sam gladan. Nisam planirao da ću izgubiti toliko vremena u putu. Lomio sam se. “Da li da ustanem ili da odustanem”? “Dovukao sam se do Miljakovca. Gužva je bila ogromna, vozila su se jedva kretala. Preturao sam po torbi i našao proteinsku čokoladicu, iskočio iz autobusa i nastavio put peške.
Osećao sam se užasno, bilo mi je hladno, bio sam premoren, nervozan, nikakav. Ali nisam dozvolio da me to poremeti u planu i želji da odem u teretanu. Konačno sam stigao u teretanu. Uplatio članarinu i otišao po ključ za kasetu. Ostao je samo 1. Na ključu broj 12M. Ko me poznaje, zna da mi je to omiljen broj. Toliko toga mi se desilo i dešava se u znaku ovog broja da prevazilazi sve mogućnosti slučajnosti. Inače taj br imam “urezan” na ruci. Samo ću reći sam bio 12 u dnevniku, počeo da treniram košarku sa 12, nosio br. 12, oženio se 2012, ćerka mi se rodila 12 dana u mesecu u 12 sati, na moru smo dobili sobu br 12,…
Konačno sam bio spreman. Dosta je ljudi bilo u teretani. Ali to mi nije smetalo. Zagrejao sam se, zatim izveo vežbe koje sam planirao. Nije bilo dokazivanja sile, kilaže su bile male, kontrolisane. Osećao sam odličnu pumpu prilikom svake vežbe što me činilo srećnim. Posmatrali su me. Verovatno u čudu zašto krupan momak (čovek) koristi ” Mickey Mouse” kilaže. Nisam se obazirao. Nisam imao kome šta da dokazujem.
Zadovoljno sam završio trening. Isuširao se i vratio svojoj kući. Kod kuće me radosno dočekala ćerkica, i po malo namrgođena supruga. Ipak sam stigao skoro 2 sata kasnije nego što sam planirao. Bio sam srećan. Uneo sam nešto ugljenih hidrata koje nisam planirao ali ipak su se uklapali u dnevne potrebe koje sam planirao. Uspeo sam da odolim plačinki koja je ostala na pultu. Gledali smo se dugo, čak sam je i dodirnuo nekoliko puta. Bio sam u iskušenju, ali nisam poklekao. Ponosan na sebe legao sam u krevet pored ćerkice i zadovoljno zaspao.
Nema izgovora. Počni da treniraš. Ne budi “sezonac” treniraj cele godine.