VO2

08 Aug

VO2 je količina kiseonika (O2) koju telo troši u jedinici vremena. Kada se „analizira“ eksterno, predstavlja razliku između količine O2 koji je udahnut i O2 koji je izdahnut, što je:
VO2 = Vi x FiO2 – Ve x FeO2

Gde su:
Vi: Udahnuta količina vazduha (Ventilation inspired) u l/min Ve: Izdahnuta količina vazduha (Ventilation expired) u l/min FiO2: Udeo O2 u udahnutom vazduhu FeO2: Udeo O2 u izdahnutom vazduhu

S druge strane, kada se posmatra „iznutra“, takođe se može definisati kao kiseonik koji različita tkiva crpe iz krvi, kao:
VO2 = Q x difa-vO2 = FC x VS x difa-vO2 (2) Gde su:
Q: Zapremina krvi koju srce pumpa u l/min FC: Broj otkucaja srca u otkucajima u minuti VS: Sistolna zapremina u l difa-vO2: razlika O2 u arterijskoj i venskoj krvi u litru O2/l krvi

Iz ove formule se može videti da su faktori koji utiču na VO2 i centralni (i kardiovaskularni i vezi sa krvi) i periferni (na nivou mišića), gde se i jedni i drugi mogu poboljšati vežbanjem. U okviru određenog opsega, VO2 se menja linearno u skladu sa izvršenim radom. To je zbog činjenice što se na početku uticaj ne manifestuje, a maksimalan je kada se dostigne maksimalan rad. Kao parametar, VO2 se najčešće koristi prilikom procene izdržljivosti tokom dužeg perioda. Iako se danas ne smatra kao pokazatelj forme ili napretka tokom treninga. Tokom životnog veka sportiste, kad se postigne određeni nivo, on se zadržava prilično konstantnim. Čini se da je u osnovi određen genetskim činiocima što može biti limitirajući faktor za postizanje određenog nivoa performansi. Iskazuje se u l/min, ali da bi se mogao porediti među različitim jedinkama potrebno je da se postavi odnos sa težinom pa se onda izražava kao ml/kg × min (čak bi bio više relevantan da se uspostavi odnos prema težini bez telesnih masnoća, preciznije, prema težini mišićne mase, mada bi za to bilo potrebno da se obavi i antropometrijsko merenje). Sa druge strane, ne sme se ispustiti iz vida da je ponekada teško dobiti vrednost VO2, s obzirom da je za njegovo merenje potrebna odgovarajuća oprema, kao i primena specifičnih procedura. Specijalista koji obavlja test mora da proceni sve ove pokazatelje prilikom određivanja maksimalne vrednosti VO2. To takođe objašnjava zašto se u različitim testovima mogu dobiti različite vrednosti (naročito kada se radi o procenama koje su podložne velikim odstupanjima, kao što je Kuperov test, poznat kao PWC170).

Postoji još jedan interesantan parametar koji se može dobiti merenjem VO2 tokom ergometrije. To je ekonomija tokom trčanja koja je odnos između izvršenog rada i kiseonika utrošenog za izvršenje tog rada. Ovaj parametar je definisan kao VO2 na pod-maksimalnim opterećenjima. Ovo pokazuje ukupnu efikasnost pretvaranja hemijske energije (što se indirektno meri kroz VO2) u mehaničku energiju (rad ili snaga izmerena u jedinici vremena). Uobičajene vrednosti su oko 25% i trebalo bi da se blago povećaju sa razvojem bolje tehnike ostvarene kroz trening. Najpraktičniji način njegove procene je testiranje promene VO2 pri realnoj brzini trčanja. Na biciklu su varijacije manje (manje su razlike između amatera i trijatlonca, s obzirom da svako zna da vizi bicikl, posebno na nižim opterećenjima) pa se promene moraju proceniti u funkciji potrošnje kiseonika

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

2 × 2 =