Teretana kao stil života

06 Aug

old-people-deadlifting

Da li je trening nešto što čini deo vašeg bića? Da li trenirate zato što volite, zato što ste zavisni od tegova ili trenirate zbog nekog trenutnog cilja?

Ako vam ova pitanja izgledaju čudno, ako ne razumete kako neko može da bude zavisan od tegova onda ne spadate u grupu ljudi koje je kako to Ameri kažu ujela IRON BUG.

Kao zaljubljenik u trening sa opterećenjem mogu vam reći da se to jednostavno desi. Bio sam fasciniran fizičkom pojavom filmiskih zvezda kao i snagom koju poseduju ljudi koji redovno dižu tegove. Nije bilo dovoljno literature, novca, kao ni interneta da bi se tako lako dolazilo do informacija kao danas. Bio sam dečak u razvoju a roditelji, kao i svi roditelji, plašili su se za moje zdravlje pa su me dugo držali podalje od teretane i tegova. Pogrešno, ali ne krivim ih, mislili su najbolje . Kao neko ko je trenirao košarku, bio sam mršav ali uvek fizički spreman. Obožavao sam svaki trening snage koji je bio prisutan u okviru redovnih treninga za košarku. Davao sam svoj maximum pa sam se tako i izdvajao od većine kao neko snažniji od drugih. Pošto sam bio ograničen sa opremom, tj. nisam imao pristup teretani, uz savet brata od tetke počeo sam redovno da radim sklekove kod kuće. Svakoga dana sam radio sklekove i trudio se da se broj ponavljanja povećava. Tada nisam shvatao, ali to je princip progresivnog povećavanja. Trening je bio takav da sam radio uvek 10 serija. Krenuo sam sa 10 ponavljanja i postepeno povećavao. U kasnojoj fazi sam radio 40 sklekova u seriji x 10 serija, dakle izvodio sam 400 sklekova svaki dan. Eto saveta za nekoga ko kuka da nema uslove. Pošto su mi klasični sklekovi postali manje zahtevni usledile su varijacije pa sam ih radio sa izdignutim nogama, pa između stolica, pa čak i sa rancem napunjenim teretom. To su bili moji prvi, pa možemo reći programi, treninga, a kasnije su edukacijom, raspitivanjem i izučavanjem usledili ozbiljniji pristupi i programiranje treninga.

Kasnije sam roditelje tereao da mi pomognu da nabavim nešto opreme. Sećam se svojih prvih bučica plave boje kupljenih u robnoj kući Beograd u Rakovici. Bile su prazne i predviđene da se pune. U zavisnosti od materijala kojim se pune varirala je i težina. Otac ih je u firmi napunio šponom što je bilo jedno od najboljih rešenja jer su tako bile maximalno teške. Tako je usledilo moje korišćenje ove skromne opreme, koja se kasnije povećavala. Onda sam od komšije dobio male CCCP tegove sa oprugom za vežbanje stiska. Njih sam zalepio za svoje bučice kako bi bile teže, pa sam sa tim frankenštajn bučicama mlatarao po kući. Kasnije su usledile još neke sajle, gume, vratilo, vodovodne cevi, poklopci šahtova, pravljeni tegovi i drugi metalni predmeti. Naravno vrhunac je bila klupa koju je otac napravio po mom nacrtu a kojoj se podešava ugao naslona i koju i danas koristim. Danas koristim još neke od improvizovanih tegova, a to samo govori koliko je moguće uz malo opreme i volje napraviti promene.

Kako kaže jedan od najuspešnijih trenera, a ujedno jedan od onih čije savete najradije čitam, LJUBAV je najjači pokretač, a ne volja i upornost. Ako nešto zaista volite onda ćete u tome istrajati i neće biti prepreke koja će vas u tome sprečiti. Arnold je u vojsci bio tenkista. U svoj tenk je sakrio bučice, ustajao je u 3 noću da odradi trening. Nakon mnogo godina kada je vojska prodavala tenkove, tražio je da otkupi tenk na kome se obučavao, a kada ga je otkupio u njemu je pronašao svoje bučice koje su skrivene ležale tamo godinama. Dakle to vam valjda dovoljno blizu govori o tome šta je zavist koju izaziva gvožđe, tj. ljubav kao najjači pokretač.

Pa eto, tako, kao pravi zaljubljenik u trening i tegove, mnogo puta sam odlazio od njih, ali sam im se uvek vraćao. I ako nisam ostvario neke, za širu javnost, veće rezultate, nisam se ni takmičio protiv drugih. Svi rezultati su plod ljubavi prema treningu, i svi su oni moji lični uspesi. Evo baš dok ovo pišem, zaustavio se momak, koga sam preko interneta upoznao pre dosta godina. Upoznali smo se kao zaljubljenici u gvožđe tragajući za informacijama. On je danas čovek, ozbiljan sportista, jedan od najjačih ljudi u Srbiji, Milan Vučković. Kada smo se upoznali nisam ni slutio da će dostići svetski priznate rezultate. Dakle bez opravdanja, bilo je i za mene dovoljno vremena da ostvarim odlične, možda i vrhunske rezultate, ali jednostavno nisam skroz otišao u tu priču. Glupo je kajati se i pravdati, ali imam  svoje ciljeve i vizije u budućnosti. Desio se život, pa su tako neke stvari krenule drugim tokom..

Poenta cele ove priče je da morate razumeti ljude koji su navučeni na trening i tegove. To nisu glupaci, to su ljudi svih profila. To su ljudi koji to rade iz ljubavi. Kao što je neko zaljubljenik u dobru muziku, film, knjigu tako su i ovi ljudi zaljubljeni u tegove. Ne treniraju da bi se dokazali. Treniraju jer kada nisu uz tegove osećaju neku prazninu. Trening stvara jake emocije, i uz tegove i trening oni su srećni.

A nije li sreća ono za čime svi mi žudimo i ono za čime tragamo? Zašto onda osuđivati nekoga ko želi da radi ono što voli da bi bio srećan?

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

three × 5 =