Depresija, anksioznost, stres – svakodnevnica. Biram život!
Kako se izboriti sa problemima koje nosi život? Šta je ono što možemo da promenimo? Zašto baš ja pišem o ovome?
Odrastao sam u Rakovici, radničkom naselju u radničkoj klasi. Roditelji su kao deca došli u grad. Uspeli su da stvore meni i sestri dovoljne uslove za život i daju nam prvi stepenik ka samostalnom životu. Odrastao sam devedesetih koje su bile teške. Preživljavali smo, snalazili se kako smo umeli. Nisam živeo u raskošu, nisam imao mnogo toga što su druga deca imala. Nisam imo materijalno, nisam išao na more, na planinu. Zimovanje i letovanje sam provodio u selu, i uživao sam u tome. Nisam imao što i drugi, ali sam imao mnogo i sve što je potrebno, a to je ljubav. Bio sam srećan!
Spadam u grupu ljudi koji previše razmišljaju. Moj mozak non stop radi. Stalno mi se nešto “vrzma” po glavi. Uz sve to sam perfekcionista koji nikada nije zadovoljan krajnjim rezultatom. Kada na ove osobine dodate svakodnevne probleme sa kojima se nosi većina ljudi u srbiji stvaraju se idealni uslovi za depresiju.
Jedan period života sam patio od anksioznih napada. Naporno sam radio, fizički. Mozak je radio prekovremeno, umni napor. U jednom trenutku. iako mlad, “sistem” je popustio. Pritisak je skočio usledili su vrtoglavica, panika i strah. Potpuna socijalna disfunkcionalnost. Kako sam bio mlad, urgentno sam poslat na sve preglede da bi se ustanovio uzrok. Svi lekarski pregledi su pokazali da sam savršeno zdrav.
Koliko je bilo teško pregurati dan u tom stanju opisaću u nekoliko primera. Svaki izlazak van kuće, čak i u društvu prijatelja rezultirao je napadom panike. Urbzani rad srca, vrtoglavice, otežano disanje, strah da ću pasti u nesvest. Vožnja autobusom, misaona imenica. Jednom prilikom sam otišao u teretanu, ali mi je bilo loše, nisam smeo u povratku da uđem u autobus već sam kilometrima pešačio do kuće. Ovo stanje me udaljilo od stvari koje volim. Udaljilo me od mnogo toga. Prestao sam da živim. Srećom, pored sebe sam imao porodicu koja me podržavala. Imao sam sadašnju suprugu da me podrži. Mislio sam da nikada neću moći normalno da živim, da ću zauvek biti disfunkcionalan. Podrška bliskih ljudi bila je velika, ali se stanje nije menjalo. Posetio sam stručna lica. Psihijatar mi je prepisao lekove za smirenje. Neko vreme je pomagalo da preguram dan. Popijem tabletu, strahovi se sakriju vrebajući prvu priliku da ponovo zaskoče. Jedna od stvari koje mi je psihijatar rekao bila je da nikako ne odustajem od svakodnevnih radnji, ma koliko bilo teško, da ne izbegavam da se suočim sa strahovima. Preko prijatelja sam došao i do psihologa. Posećivao sam je recimo jednom nedeljno. Kako psiholog može da mi pomogne? Govorila je isto što i najbliži, ali su njene reči delovale drugačije. Naučila me da se suprostavim strahu bez lekova, naučila me da cenim pozitivne stvari oko sebe, da ne gledam sve crno.
“Čega se plašiš”? Plašim se da ću pasti, loše se osećam. ” Da li postoji neki fizički problem? Da li od nečega boluješ? Da li si zdrav?” Ne, sve je u redu, potpuno sam zdrav. “Pa padni, šta i ako padneš. Ali razmisli, sve je to u tvojoj glavi, tvoj um se igra sa tobom”. Ali ja mislim da ludim, da li je to moguće? “Ne, “ludilo” nije svesna bolest, Da si “lud” ne bi toga bio svestan”. Ovo saznanje je bilo olakšanje.
Tako sam progledao. Hej, pa ja sam zdrava osoba. Suočio sam se sa životom. Previše razmišljanja i previše rada dovelo je do toga da se telo pobuni, da pošalje signal da je vreme da mislim o sebi.
U hodu sam posećivao forume, čitao raznu literaturu, posećivao sajtove, na temu anksioznosti i depresije. Kada sam video sa kakvim se problemima ljudi nose, šta proživljavaju, shvatio sam da meni i nije tako loše.
Jedna stvar koju je psiholog tražio bila mi je zanimljiva, i delovala je pozitivno. To bih savetovao svima. Nekada zaboravljamo pozitivno i gledamo samo na negativno. Čvrsto verujem u to da “kakve su nam misli, takva su nam dela”. Ako sebe doživljavamo kao neuspeh, tako će nas i drugi videti. Ako mislimo samo crno, crno će nam i biti. Ovde se ljudi nekada takmiče kome je gore. Hrane se sažaljenjem. Uzmite papir i olovku, podelite papir na pola. Na jednoj strani napišite sve pozitivno što ste uradili, postigli, na drugoj sve negativno. Kada budete to uradili, pogledajte obe strane, uporedite. Bićete iznenađeni koliko je pozitivnih stvari koje ste postigli a niste ih primećivali. Budite iskreni prema sebi.
Drugi predlog je da svako jutro započnete lepim mislima. Uzmite jednu svesku, zapišite samo lepa osećanja, šta je ono zbog čega ste danas srećni. Šta je ono što vas čini srećnim. Zadajte sebi zadatak da uradite nešto pozitivno, da naučite nešto novo. Na kraju dana, zapišite šta je pozitivno što ste tog dana uradili, kome ste pomogli, ko je pomogao vama. Opet razmislite na čemu ste sve zahvalni. Sa takvim pozitivnim mislima idite u krevet.
Pomozite nekome. Da li će to biti neka mala donacija, pomoć da neko pogura automobil, pomoć nekome da pronađe put, da pređe ulicu, bilo šta.
Nađite nešto što volite da radite. Za mene je to treniranje, i pomoć drugima da treniraju i ostvare svoje ciljeve. Ljubav je najveći pokretač. Posvetite se sebi, i neka “rad” na tome što volite bude vaš lek. Pronađite sreću, birajte život!
Na kraju ću navesti da sam u vreme tih napada odlučio da ne odustanem. Odlučio sam da se borim. Odabrao sam život. Krenuo sam u ostvarenje ciljeva. Odselio sam se od roditelja, osamostalio se, renovirao stan, oženio se, dobio dete. Postao šef na bivšem poslu, dao otkaz na poslu na kome sam bio nesrećan, edukovao se i licencirao kao trener, našao novi posao, postao šef na novom poslu, nastavio sam dalje. Nisam se bavio pitanjima kako ću sve ovo da postignem, jer je delovalo nemoguće, prepustio sam se i stvari su došle na svoje mesto.
Uživajte u životu, najlakše je predati se. Život je težak, nije fer, često nas šamara. Možemo da nastavimo ili da se predamo. Šta ste odlučili?
Javite se da razmenimo iskustva, da pomognemo jedni drugima.
vaš trener Marko Đorđević